Postoje ljudi koji ne odu. Samo se presele u stihove.
Na današnji dan, 19. februara, navršava se još jedna godina od smrti Đorđa Balaševića, kantautora koji je obeležio živote generacija širom regiona. Otišao je tiho, ali je za sobom ostavio pesme koje i dalje pevamo.
Njegov poslednji koncert održan je 25. januara 2020. godine u Kragujevcu, u hali „Jezero“. Veče bez velike pompe, ali sa onom prepoznatljivom atmosferom koju je samo on umeo da napravi – spoj humora, setnih priča i stihova koji pogađaju pravo u srce. Tri sata razgovora sa publikom, jer njegovi koncerti nikada nisu bili samo muzički nastupi. Bili su susreti i razgovor sa publikom.
Te večeri odzvanjale su „Slovenska“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Priča o Vasi Ladačkom“. Na kraju je otpevao „Odlazi cirkus“ – pesmu koja je, tek kasnije, dobila težinu simbolike. Malo ko je tada mogao da nasluti da će to biti poslednji put da publika sluša nove anegdote Panonskog mornara uživo.
Mesec dana kasnije, vest o njegovoj smrti u 67. godini života presekla je region. Novi Sad je plakao, trgovi su bili puni sveća, a ljudi su ćutali na način na koji se ćuti kada ode neko ko je bio deo lične istorije. Balašević nije bio samo muzičar. Bio je hroničar vremena, pripovedač o malim ljudima, velikim ljubavima, promašajima i nadama.
Njegove pesme i danas žive – na radiju, u automobilima, u kafanama, na porodičnim okupljanjima. Pevaju ih oni koji su uz njih odrastali, ali i oni koji su se rodili mnogo kasnije. U tome je možda i najveća potvrda umetničke veličine: kada autor ode, a njegove reči nastave da pronalaze nove glasove.
Đorđe Balašević znao je da bude nežan i oštar u istom stihu, duhovit i ozbiljan u istoj rečenici. U vremenu buke, ostavio je pesme koje i dalje traže da ih slušamo pažljivo.
Možda je upravo to razlog zašto se na današnji dan ne govori samo o njegovom odlasku. Govori se o tome koliko je ostavio iza sebe.
A to je mnogo.
