Volim praznike koji imaju smisao. Ne samo neradni dan, nego priliku da zastanem i uradim nešto za sebe. Ove godine sam odlučila da Sretenje provedem – u muzeju. I to bez karte.
Povodom Dana državnosti, Narodni muzej Niš otvorio je vrata svojih objekata za sve posetioce bez naplate ulaznica od 14. do 16. februara. Nisam mnogo razmišljala. Obula sam patike, navukla jaknu i krenula u svoju malu istorijsku turu.
Prva stanica bila je Ćele kula. Koliko god puta da dođem, uvek me preseče tišina tog prostora. Stala sam ispred zidova i pomislila koliko je važno da ovakva mesta budu dostupna svima – bez izgovora, bez „možda drugi put“.
Zatim sam produžila do Logor 12. februar. Teško mesto. Nema tu mnogo reči, ali ima mnogo misli. Dok sam prolazila kroz prostorije, shvatila sam koliko često jurimo napred, a retko zastanemo da pogledamo unazad.
Treća stanica – moja omiljena kada želim da se osetim kao da sam na trenutak izašla iz 21. veka – bila je Arheološko nalazište Medijana. Sunce, otvoren prostor i ostaci rimske vile. Dok sam gledala mozaike, razmišljala sam kako je Niš kroz vekove bio centar sveta na svoj način.
Otvorene su i Arheološka sala, Galerija Sinagoga, kao i književno-memorijalne postavke Stevana Sremca i Branka Miljkovića. Sve bez karte. Sve dostupno.
Radno vreme tokom praznika je uglavnom redovno, dok je poslednjeg dana, 16. februara, najavljeno skraćeno radno vreme do 15 časova, pa ako planirate obilazak – proverite tačne termine pre polaska.
Meni je ovaj mali „praznični izazov“ bio podsetnik da kultura nije luksuz. Ona je potreba. I kad je već grad otvorio vrata – šteta je da ostanu poluprazna.
Ja sam svoj deo Sretenja provela među mozaicima, kostima i pričama. A vi?
