Od prve žene preduzetnice sa invaliditetom u svom okrugu, do dobitnice Oktobarske nagrade grada Leskovca – Marija Lazarević godinama dokazuje da kolica nisu prepreka za stvaranje magije. Njena najnovija knjiga „Omiljena tetka se voli drugačije” nije samo nastavak serijala, već i najintimnija ispovest o strahovima, snazi devojčica i ljubavi koja briše sve granice.
Marija potiče iz Brestovca, a voli da kaže da živi između dva grada – Leskovac je njen život, a Niš njena ljubav. Njena misija traje decenijama, a „Omiljena tetka” je od jedne knjige prerasla u edukativni univerzum. Do sada je kroz ovaj serijal objavila knjige „Moja omiljena tetka” i „Dečak i tetka Em vraćaju veru u Deda Mraza”, ali i osmislila bojanke, puzle „Budi saosećajan” i društvene igre koje decu uče da prepoznaju arhitektonske barijere i razvijaju empatiju. Ipak, nova knjiga donosi veliku promenu gde tetka Em više nije samo neustrašiva junakinja.
Dok su prethodna dela decu učila saosećajnosti, „Omiljena tetka se voli drugačije” prodire dublje u ljudske emocije.
„Ova knjiga je iznenađenje jer u njoj tetka otkriva i svoje strahove. Čitaoci je porede sa ‘Alisom u zemlji čuda’, ali kažu da nosi dublje poruke”, objašnjava Marija.
U središtu priče je devojčica Irina, lik inspirisan Marijinom bratanicom, koja se baš kao i autorka u detinjstvu provedenom u Brestovcu, kretala pomoću biciklice. Irina u priči ima gotovo mitsku ulogu – ona je ta koja „spasava” tetku i vraća je iz prošlosti u sadašnjost.
„Tu se daje poruka deci da, iako su oni mali, njihova ljubav je toliko velika da može da čini čuda”, ističe autorka.
Marijin rad je godinama postao sinonim za inkluziju, podržan od strane poznatih ličnosti i institucija, ali suština je uvek u čistoj emociji koja povezuje ljude.
„Kada ste vi ili vaš rad motivacija nekome, onda je to poseban osećaj. Tada znate da ste svoj cilj ispunili. Ljubav je moćna poput magičnog štapića koji ruši nemoguće, otklanja brigu i crta osmeh na licu”, kaže Marija.
Iako je njen rad krunisan brojnim priznanjima, Marija ne prestaje da uči. Priznaje da je kroz rad naučila da ne sarađuje sa ljudima koji unose nemir, a da i dalje najviše vežba strpljenje. Na pitanje o planovima, odgovara skromno, nazivajući ih „maštanjima”.
„Ne bi bilo loše da neka knjiga postane animirani film. Zašto da ne?”
Dok svet neretko pokušava da je definiše kroz dijagnozu spinalne mišićne atrofije, Marija svet definiše svojim životnim motom: „Ako je dobro zaspalo u ljudima, probudimo ga”.
Svakom novom radionicom i svakom ispisanom stranicom, ona to i čini – budi najbolje u ljudima, učeći svet da za normalno funkcionisanje nisu potrebni „posebni ljudi”, već samo pošteni uslovi i svet po meri svih nas.
