Niška tvrđava je prethodnih dana ponovo bila grad u gradu. Džez se mešao sa fankom, soulom, diskom, rokenrolom, hip-hopom, regeom, balkanskim i afričkim ritmovima, a muzika sa pozorištem, filmom i brojnim pratećim programima. Kada se svetla 32. Nišville Jazz Festivala ugase i saberu utisci, iza ovogodišnjeg izdanja ostaje procena organizatora o oko 200.000 posetilaca, nastupi velikih svetskih imena, nekoliko koncerata koji su pretvoreni u masovno pevanje publike, ali i završnica kakvu festival do sada nije imao.
Nišville je ove godine trajao od 8. do 16. avgusta, a pre početka glavnog programa festivalski život već je bio u punom zamahu. Nišville Jazz Teatar, Movie Summit, Open Stage i brojni drugi programi bili su deo manifestacije za koju je najavljeno više od 300 programa na 20 scena i oko 1.000 izvođača.
Iako su prateći programi ove godine skraćeni za dva dana, direktor festivala Ivan Blagojević na završnoj konferenciji procenio je da je kroz Nišville prošlo oko 200.000 ljudi – približno koliko i prethodnih godina kada je festival trajao duže. Festival je, prema njegovim rečima, prošao i bez incidenata.
„Svake godine kažem moj tim i ja ne možemo bolje od ovoga. I ove godine ponovo sam razuverio sebe, bili smo bolji“, ocenio je Blagojević sumirajući ovogodišnje izdanje.
Pre muzike – pozorište i grad koji je već živeo Nišville
Uvertira u četiri centralne festivalske večeri počela je nekoliko dana ranije. Jedan od važnih delova bio je Nišville Jazz Teatar, ove godine održan pod motom „Pozorište nemirnog sveta“.
Šest predstava u takmičarskom programu pratila su ostvarenja koja su spajala pozorište, muziku, performans i savremene društvene teme, a žiri je za najbolju predstavu u celini proglasio kabare „Piccolo Grande – Utopija“, u produkciji Novosadskog pozorišta i režiji Andraša Urbana.
Predstava je prepoznata kao energično, ironično, ali istovremeno potresno scensko delo koje kroz muziku, performans i pozorište preispituje današnje značenje ljudskih prava i ideju utopije.
Uz Jazz Teatar, Movie Summit, izložbe, radionice i programe na otvorenim scenama, Nišville je još jednom pokazao da je odavno prerastao četiri večeri koncerata na glavnoj bini.
Od Mikana Zlatkovića do Incognita – snažan početak glavnog programa
Glavni program počeo je 13. avgusta, a već prvo veče donelo je spoj domaće scene i izvođača sa međunarodnom reputacijom.
Posebno emotivan trenutak pripao je pijanisti i kompozitoru Milivoju Mikanu Zlatkoviću, kome je Nišville dodelio nagradu za životno delo. Zlatković je zbog priznanja doputovao iz San Dijega, vraćajući se pred nišku publiku kao muzičar čije je stvaralaštvo ostavilo dubok trag u domaćem džezu.
Publika je prve večeri čula i Vlatka Stefanovskog i Stochela Rosenberga, a jedno od najvećih imena bio je britanski Incognito, bend koji već decenijama spaja džez, fank i soul.
Nišville je tako već prve večeri postavio lestvicu visoko: od lokalnih muzičkih korena i priznanja jednom od svojih velikana do izvođača koji pripadaju međunarodnoj istoriji džeza i fanka.
Boney M. vratio Tvrđavu nekoliko decenija unazad
Ako bi se ovogodišnji Nišville merio samo brojem ljudi, pobednik bi bio jasan.
Petak je bio najposećeniji dan festivala, a razlog je bio Boney M. feat. Maizie Williams. Prema oceni organizatora, gužva u Tvrđavi bila je na nivou one koja je pratila prvi dolazak Gypsy Kingsa 2018. godine.
Boney M. je u Nišu obeležio pola veka postojanja, a već od prvih taktova pesme „Sunny“ bilo je jasno da veliki deo publike vrlo dobro zna šta sledi. Ređali su se „Daddy Cool“, „Hooray! Hooray! It’s a Holi-Holiday“, „Belfast“, „Rasputin“, „Rivers of Babylon“ i, na kraju, „Gotta Go Home“.
Možda je najzanimljiviji prizor bio to što te pesme nisu pevali samo oni koji ih pamte iz vremena kada su nastale. Refrene su prepoznavali i tinejdžeri, nekoliko generacija mlađi od samih hitova.
Maizie Williams je tako sa publikom u Tvrđavi napravila jednu od onih festivalskih večeri u kojima prestaje da bude naročito važno da li je nešto džez, disko, fank ili pop – važno je samo koliko hiljada ljudi istovremeno peva.
Boney M. je te večeri dobio i Nišvilleovo priznanje „Šaban Bajramović“.
Nagradu je uručila Šabanova ćerka, koja je podsetila da je njen otac verovao da muzika ne poznaje granice jezika niti razlike među ljudima i da prava pesma može da dodirne svakoga.
Paquito D’Rivera i jedno od najvećih imena ovogodišnjeg festivala
Iste večeri Tvrđava je ugostila i muzičara sasvim drugačijeg senzibiliteta – legendarnog Paquita D’Riveru.
Kubansko-američkom saksofonisti i klarinetisti pripao je Gran pri „Car Konstantin“, čime je Nišville nastavio tradiciju dovođenja umetnika koji pripadaju samom vrhu svetskog džeza.
Drugo veče pokazalo je možda najbolje šta Nišville želi da bude: na istoj pozornici mogli su da se sretnu D’Riverina virtuoznost i masovna nostalgija Boney M, dok su ostatak večeri dopunjavali izvođači potpuno različitih muzičkih tradicija. Zvanični program te večeri obuhvatao je i Barney Esville & Barks, La Orquesta de Antes i Del Arno Band.
A upravo je Del Arno Band, obeležavajući četiri decenije rada, pokazao da veličina imena nije jedino merilo uspeha festivalskog nastupa. Publika ih je dva puta vraćala na bis.
Kada cela Tvrđava peva Amy Winehouse
Treće veče donelo je možda jedan od najemotivnijih trenutaka festivala.
The Amy Winehouse Band nije imao lak zadatak. Pesme Amy Winehouse neraskidivo su vezane za njen glas i ličnost, ali je upravo reakcija publike pokazala koliko su te pesme nastavile da žive.
Tvrđava je pevala.
Bio je to jedan od trenutaka ovogodišnjeg Nišvillea u kojima granica između bine i publike gotovo nestane.
Subota je istovremeno pokazala koliko široko organizatori tumače pojam džeza. Afro Gitano doneo je spoj balkanskih i afričkih ritmova, dok je Kyoto Jazz Massive ponudio potpuno drugačiji, urbani spoj džeza, fanka i elektronske muzike.
Zapažen je bio i Dock in Absolute, čiju je fuziju džeza i hip-hopa publika nagradila pozivom na bis.
Ako je Boney M. bio koncert sa najviše ljudi, treće veče je pokazalo da se neki od najboljih festivalskih trenutaka ne mogu meriti samo brojem prodatih karata.
Nišville se poslednje večeri vratio kući
A onda je došla nedelja.
Posle izvođača iz različitih delova sveta, Nišville je za kraj napravio nešto što tokom 31 izdanja nije uradio – glavni program poslednje večeri prepustio je isključivo niškim bendovima.
Na bini su se smenile četiri generacije niškog zvuka: Daltoni, Galija, Lavina i Bohemija.
Bila je to svojevrsna istorija niškog rokenrola ispričana u nekoliko sati.
Od Daltona, koji predstavljaju jednu od najstarijih generacija niške rok scene, preko Galije, čije pesme odavno pripadaju zajedničkom muzičkom sećanju nekoliko generacija, do Lavine i Bohemije.
Kada je Galija zasvirala „Digni ruku“, Tvrđava je odgovorila kako se od nje i očekivalo. A stih „To je sad, pa ko zna kad“ dobio je sasvim drugačiji smisao kada ga je nekoliko hiljada ljudi zapevalo poslednje večeri festivala.
Priznanja za doprinos rokenrolu i etno-džez kulturi dobili su Žarko Stanković iz Daltona i Nenad Milosavljević iz Galije.
„LAVINA“ pokrenula lavinu oduševljenja i pozitivnih emocija
Posebnu energiju poslednje večeri donela je Lavina, mladi niški alternativni bend koji je poslednjih meseci stekao veliku popularnost i širu publiku zahvaljujući i evrovizijskom iskustvu. Njihova muzika možda nije zvuk na koji će podjednako reagovati sve generacije, ali je nastup u Tvrđavi pokazao nešto što se teško može osporiti – ovi momci na binu donose ogromnu energiju, neposrednost i mnogo pozitivnog.
Lavina je „zapalila“ publiku, posebno njen mlađi deo, a tokom njihovog nastupa iz Tvrđave se čulo i glasno „Pumpaj!“. Isti uzvik mogao se čuti i tokom još nekih nastupa na ovogodišnjem Nišvilu. Parola koja je postala jedan od prepoznatljivih uzvika studentskih protesta tako je spontano postala i deo festivalske atmosfere.
Bio je to detalj koji će dobiti dodatnu simboliku nekoliko sati kasnije. Posle Lavine na binu je izašla Bohemija, kojoj je pripala i poslednja pesma glavnog programa 32. Nišvillea.
I za kraj -„Studenti pobeđuju“
Poslednja pesma odsvirana na glavnom programu 32. Nišvillea bila je „Studenti pobeđuju“. U nekom drugom trenutku to bi možda bio samo naslov pesme kojom je jedan bend završio svoj nastup.
U Srbiji 2026. godine teško je bilo ne čuti i nešto više.
U trenutku u kojem su studenti mesecima jedan od glavnih aktera društvenih događaja u zemlji, reči „studenti pobeđuju“ odjeknule su Tvrđavom na samom kraju jednog od najvećih kulturnih događaja u Nišu.
Nije potrebno tim rečima naknadno pripisivati političku poruku niti tumačiti namere benda. Dovoljno je zabeležiti ono što se dogodilo.
Nišville 2026 završen je pesmom „Studenti pobeđuju“.
Oko 200.000 ljudi i pitanje – kako dalje?
Kada su se svetla ugasila, ostale su i brojke.
Prema proceni organizatora, oko 200.000 ljudi posetilo je ovogodišnje programe, uprkos tome što je deo pratećeg programa skraćen. Najposećeniji je bio petak sa Boney M, dok je Blagojević ocenio da je festival imao i najbolje i najposećenije otvaranje u svojoj istoriji.
Ali završna konferencija ponovo je otvorila pitanje koje Nišville prati godinama – finansiranje.
Blagojević je upozorio da ozbiljni međunarodni festivali izvođače ugovaraju mnogo ranije, dok Nišville zbog kasnog odobravanja sredstava propušta period kada su velika imena dostupnija i jeftinija.
Ponovo je izneo i ideju o simboličnoj naplati ulaska u Tvrđavu tokom festivalskih dana, od dva evra, čime bi se finansirali besplatni prateći programi. Govorio je i o potrebi da država napravi sistem kojim bi kompanije bile stimulisane da deo novca usmeravaju u kulturu.
„Kultura je ugrožena“, bila je jedna od njegovih završnih poruka.
Ipak, ako se 32. izdanje Nišvillea bude pamtilo po onome što se događalo na binama i ispred njih, onda će slika biti mnogo vedrija.
Pamtiće se Mikan Zlatković i Vlatko Stefanovski, Incognito i Paquito D’Rivera. Pamtiće se desetine hiljada ljudi i hitovi Boney M, Del Arno vraćen na bis, Tvrđava koja peva pesme Amy Winehouse, Kyoto Jazz Massive i Afro Gitano.
A pamtiće se i trenutak kada se festival, posle puta kroz muziku gotovo čitavog sveta, poslednje večeri vratio tamo odakle je i krenuo – u Niš.
Daltoni. Galija. Lavina. Bohemija.
I za sam kraj – „Studenti pobeđuju“.
Možda sasvim slučajno, možda ne, ali teško da je 32. Nišville mogao da dobije upečatljiviju poslednju rečenicu.
