Slobodni univerzitet Niš zatražio je odgovore o prevenciji požara u Deliblatskoj peščari, mogućim propustima, posledicama po zdravlje stanovništva i ekonomskoj šteti. Saopštenje ove inicijative prenosimo integralno.
Saopštenje Slobodnog univerziteta Niš:
Požar ne prestaje kada se ugasi vatra
Vatra koja već nedeljama guta Deliblatsku peščaru nije samo ekološka katastrofa. Ona je zdravstveni, ekonomski i bezbednosni problem čije ćemo posledice plaćati godinama.
Već sada slušamo da se odgovornost traži u suši, visokim temperaturama i vetru. Oni jesu uslovi u kojima se požar širi, ali ne mogu biti opravdanje za izostanak prevencije. Na području za koje se vekovima zna koliko je osetljivo, pitanje nije samo kako je požar gašen, već šta je učinjeno da do ovakve katastrofe uopšte ne dođe.
Deliblatska peščara se sistematski pošumljava još od početka XIX veka. Razlog nije bio samo očuvanje prirode. Vegetacija je podizana da bi vezala pokretni pesak koji je ugrožavao zemljište i poljoprivredu južnog Banata.
Dva veka su generacije stvarale šumu da bi zaštitile ljude od peska. Danas imamo obavezu da tu šumu zaštitimo od sopstvene nebrige.
Kada gori Deliblatska peščara, ne nestaje samo šuma. Nestaje viševekovno ulaganje znanja, rada i javnih sredstava u zaštitu prostora od nacionalnog značaja.
Zato se šteta ne meri samo brojem izgorelih hektara.
Meri se godinama potrebnim za obnovu onoga što je uništeno. Meri se troškovima gašenja i obnove, gubitkom prirodnih resursa, privrednog potencijala i zaštitne funkcije koju ovaj prostor ima već više od dva veka.
A meri se i zdravljem ljudi.
Dim iz Deliblatske peščare danima se širio daleko izvan same Peščare. Do naselja udaljenih desetinama kilometara stizale su čestice nastale sagorevanjem koje stanovništvo udiše. Gde su bila blagovremena i jasna upozorenja građanima o kvalitetu vazduha, zdravstvenim rizicima i merama zaštite? Ko je posebno vodio računa o deci, starijima, hroničnim bolesnicima i svima koji su danima bili izloženi zagađenom vazduhu?
Ne sporimo požrtvovanost vatrogasaca, pripadnika Vojske Srbije, dobrovoljaca, meštana i svih koji nedeljama vode iscrpljujuću borbu sa vatrom. Naprotiv. Njihova hrabrost ne sme postati alibi za izbegavanje pitanja odgovornosti onih koji su bili dužni da rizikom upravljaju pre nego što su stotine ljudi morale da stanu pred plamen. Odgovornost počinje mnogo pre prvog plamena.
Svaki veliki požar ostavlja dve vrste posledica. Jedne napravi vatra. Druge napravi izostanak odgovornosti. Prve je teško sprečiti kada se požar razbukta. Druge su morale biti sprečene mnogo ranije.
Klimatske promene više nisu nepredvidiv događaj, već nova realnost. Upravo zato država mora da prilagodi sistem prevencije, a ne da svaki veliki požar predstavlja kao višu silu protiv koje nije bilo odbrane.
Zato zahtevamo da se, nakon lokalizacije požara, javnosti ne ponudi samo slika ugašenog plamena. Odgovori na sledeća pitanja više nisu stvar političke volje, već javnog interesa.
Javnost ima pravo da zna
- Ko je bio nadležan za prevenciju?
- Da li su sve zakonom i strukom propisane preventivne mere bile sprovedene?
- Da li smo uopšte imali funkcionalan sistem odbrane na terenu, ili su protivpožarni putevi, zaštitni pojasevi i vodozahvati postojali samo na papiru?
- Šta je preduzeto od prvog registrovanog požara do njegovog razbuktavanja?
- Kakve su neposredne i dugoročne posledice po zdravlje stanovništva?
- Da li će Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, nadležni zavodi za javno zdravlje i Ministarstvo zdravlja objaviti procenu uticaja požara na kvalitet vazduha i zdravlje stanovništva, kao i preporuke za dalje praćenje zdravstvenih posledica?
- Kolika je stvarna ekonomska šteta, koliko će koštati obnova i ko će snositi odgovornost za eventualne propuste?
Jer požar nije završen kada se ugasi vatra. Tada počinje utvrđivanje štete – i odgovornosti.
Deliblatska peščara nastajala je hiljadama godina, a generacije ljudi su više od dva veka radile da njen pesak obuzdaju i ovaj prostor učine bezbednijim za život. Nemamo pravo da taj nasleđeni kapital izgubimo za nekoliko nedelja, a zatim sve proglasimo još jednom „prirodnom nepogodom“.
Požar će se jednog dana ugasiti. Posledice neće. One će ostati u zemljištu, u vazduhu, u zdravlju ljudi i u budžetu države. Zato odgovornost ne sme biti ugašena zajedno sa poslednjim plamenom.
