Dok se Francuska suočava sa masovnim demonstracijama srednjoškolaca, a Albaniju potresaju studentski protesti, sve češće se postavlja pitanje da li svet prisustvuje novom talasu generacijskog bunta. Povodi su različiti, ali se među zahtevima mladih ponavljaju obrazovanje, socijalna pravda, borba protiv korupcije i odgovornost institucija. Iako nema dokaza o zajedničkoj organizaciji ovih pokreta, njihova međusobna inspiracija i sličnosti otvaraju pitanje da li generacija Z postaje jedan od važnih pokretača društvenih promena.
Ulice Pariza, Tirane i drugih gradova širom sveta poslednjih nedelja i meseci postale su mesta na kojima mladi izražavaju nezadovoljstvo društvom u kojem žive. Negde zahtevaju bolje škole, negde se protive korupciji, a negde traže političku odgovornost. Iako se njihove borbe odvijaju u različitim političkim i ekonomskim okolnostima, sve je uočljivije da mladi u brojnim državama imaju slična očekivanja od institucija i sopstvene budućnosti.
U Francuskoj su protesti počeli sredinom septembra, kada su srednjoškolci u pariskom predgrađu Kretej (Créteil) zatražili bolje uslove obrazovanja, više nastavnika i ulaganja u škole. Demonstracije su se ubrzo proširile na čitavu zemlju, uz podršku studenata, roditelja i sindikata.
Prema podacima francuskog Ministarstva unutrašnjih poslova, 13. oktobra na protestima je učestvovalo oko 161.500 ljudi, dok su sindikati procenjivali da ih je bilo čak 480.000. U subotu, 17. oktobra, demonstracije su dobile još širi karakter, pošto su se nezadovoljstvu mladih pridružili građani koji protestuju zbog rasta troškova života i stanja javnih službi.
U Parizu, Lionu, Marseju i drugim gradovima zabeleženi su sukobi sa policijom, upotreba suzavca i brojna hapšenja. Istovremeno, veliki broj građana učestvovao je u mirnim okupljanjima. Francuske vlasti pozivaju na smirivanje situacije, dok demonstranti zahtevaju konkretne odgovore na probleme koje ističu.
Slična slika poslednjih dana stiže iz susedne Albanije. Studentski protesti, koji su eskalirali 13. oktobra, prerasli su u šire antivladine demonstracije. Mladi zahtevaju bolje uslove studiranja, dostupnije obrazovanje i perspektivu zapošljavanja, dok se među zahtevima sve glasnije čuje i poziv na ostavku premijera Edija Rame.
Protesti su povezani sa širim građanskim nezadovoljstvom koje traje mesecima, uključujući protivljenje pojedinim investicionim projektima i optužbe za korupciju. U Tirani su demonstranti zapalili delove državnih objekata i sukobili se sa policijom, koja je koristila suzavac i vodene topove. Nemiri su se proširili i na druge albanske gradove.
Premijer Rama odbacuje zahteve za ostavku i osuđuje nasilje, dok učesnici protesta tvrde da njihovi raniji mirni zahtevi nisu dobili odgovarajući odgovor institucija.
Francuska i Albanija nisu jedini primeri. Tokom oktobra zabeležene su i studentske demonstracije u Belgiji i Italiji, sa zahtevima koji se odnose na obrazovanje i uslove školovanja.
Još izraženiji primeri generacijskog aktivizma viđeni su tokom 2025. godine u Nepalu, Maroku i Madagaskaru.
U Nepalu su protesti mladih protiv korupcije i ograničavanja društvenih mreža prerasli u ozbiljnu političku krizu. U Maroku se pojavio pokret poznat kao „Gen Z 212“, koji je zahtevao kvalitetnije zdravstvo i obrazovanje, dok su na Madagaskaru mladi protestovali zbog problema sa snabdevanjem vodom i električnom energijom, korupcije i načina upravljanja državom.
Ovi primeri pokazuju da generacijsko nezadovoljstvo nije ograničeno na Evropu, niti isključivo na države sa sličnim političkim uređenjem.
U Srbiji je studentski pokret, nastao nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine, otvorio pitanja odgovornosti institucija, transparentnosti i borbe protiv korupcije. Studentske blokade i protesti tokom 2025. i 2026. godine okupili su i građane drugih generacija, čime je pokret dobio širi društveni karakter.
Iako se okolnosti u Srbiji razlikuju od onih u Francuskoj, Albaniji ili Nepalu, zajednička karakteristika jeste da su mladi postali važni inicijatori društvenih zahteva koji prevazilaze njihove neposredne studentske probleme.
Postavlja se pitanje da li su ovi pokreti međusobno povezani.
Za sada nema osnova za tvrdnju da iza njih postoji jedinstvena međunarodna organizacija ili koordinacija. Međutim, odsustvo organizacione povezanosti ne isključuje međusobnu inspiraciju.
U sociologiji se ovaj proces naziva difuzijom protesta. Ideje, načini organizovanja, simboli i iskustva jednog pokreta mogu se prenositi u druge države, naročito posredstvom društvenih mreža.
Mladi danas mogu gotovo istovremeno da prate demonstracije svojih vršnjaka na različitim kontinentima. Snimci masovnih okupljanja, studentskih blokada i reakcija državnih institucija postaju dostupni milionima ljudi, a iskustvo jednog pokreta može uticati na očekivanja i postupke drugog.
Upravo su društvene mreže imale važnu ulogu u širenju francuskih protesta, nakon što su snimci prvih školskih blokada počeli da se dele među učenicima širom zemlje.
Ipak, ne treba zanemariti ni razlike. Francuska ima dugu tradiciju sindikalnog i studentskog organizovanja, albanski protesti uključuju i šire protivljenje aktuelnoj vlasti, dok su pokreti u drugim državama nastajali u specifičnim ekonomskim i političkim okolnostima.
Zato ni generacija Z ne može da se posmatra kao jedinstven politički pokret. Njeni pripadnici nemaju nužno iste stavove, ciljeve ili odnos prema vlasti. Takođe, u brojnim demonstracijama učestvuju i starije generacije, a ponegde su upravo sindikati, opozicione organizacije ili građanske inicijative među glavnim organizatorima.
Ono što povezuje veliki deo ovih protesta jeste pitanje poverenja u institucije i mogućnosti mladih da utiču na odluke koje određuju njihovu budućnost.
Za generaciju koja je odrasla uz internet, globalne ekonomske krize, pandemiju i stalnu dostupnost informacija, iskustva vršnjaka iz drugih država više nisu daleka vest. Ona mogu postati neposredan primer da se nezadovoljstvo može javno izraziti i da zajedničko delovanje može privući pažnju društva.
Da li će sadašnji protesti prerasti u dugotrajnije političke i društvene promene, zavisiće od okolnosti u svakoj državi, odgovora institucija i sposobnosti pokreta da svoje zahteve pretvore u konkretne rezultate.
Za sada je jasno da mladi u različitim delovima sveta sve vidljivije učestvuju u javnom životu i pokreću pitanja koja se tiču čitavog društva.
Možda zato najvažnije pitanje nije da li su studenti u Parizu, Tirani, Nišu ili Katmanduu međusobno povezani, već zašto toliko mladih, u toliko različitih zemalja, oseća potrebu da svoju budućnost traži na ulici.
