Dok se u većim gradovima raspravlja o izbornim procentima i političkim pobedama, na samoj granici Srbije tiho nestaje jedna opština. Dimitrovgrad je danas jedini grad na Koridoru 10 bez ijednog bankarskog šaltera, ali i mesto koje istovremeno gubi budžetske prihode, stanovništvo i nadu da razvoj još uvek može da dođe bez teških posledica.
Zvanično, zatvaranje poslednje banke objašnjava se „optimizacijom poslovanja“. U praksi, to za građane znači pedesetak kilometara puta do prve penzije, uplate ili administrativne usluge. Bankomati su ostali jedina veza sa finansijskim sistemom, ali ne i rešenje za svakodnevni život.
„Imam životno osiguranje, tu račun i plaćam to dvaput godišnje. Sad moram da idem u Pirot, da plaćam taksi. Mi ovde više nemamo nikakve uslove.“
Meštanka Dimitrovgrada
Istovremeno, Dimitrovgrad trpi i ozbiljan udar na lokalni budžet. Nakon ulaska Bugarske i Rumunije u Šengen zonu, veliki broj teretnih kamiona zaobišao je Srbiju, a samim tim i granični terminal u Dimitrovgradu. Manje kamiona znači i manje prihoda od taksi koje su godinama bile jedan od ključnih izvora novca za opštinu i lokalno javno preduzeće.
Gubitak stotina miliona dinara dodatno se preliva na kvalitet javnih usluga, infrastrukturu i plate zaposlenih, u gradu koji je i pre toga bio na ivici finansijskog opstanka.
Dok se budžet smanjuje, a institucije zatvaraju, stanovništvo se osipa. Grad koji je nekada imao oko 23.000 stanovnika danas broji jedva šest hiljada. Za gotovo hiljadu ljudi radni dan ne počinje u lokalnoj firmi, već na graničnom prelazu Gradina.
„Tamo, ako hoćeš da radiš – možeš. Nije kao ovde. Radno vreme nam je 12 do 13 sati. Ustajemo u tri ujutru, vraćamo se u tri ili četiri popodne, a leti, kad su gužve na granici, i mnogo kasnije.“
Saško Andrejev, radnik u Bugarskoj
Za mnoge je Srbija postala mesto gde spavaju i plaćaju poreze, dok u Bugarskoj zarađuju za život.
„Ovde sam završio fakultet, ali za mene ovde nema mesta. Opredelio sam se da radim u Bugarskoj jer se Dimitrovgrad gasi.“
Dejan Stojadinov, taksista u Bugarskoj
U takvoj slici, dodatni strah među stanovnicima izaziva i mogućnost ponovnog otvaranja rudnika u selu Mazgoš. Zvanično, eksploatacija još nije počela, ali meštani upozoravaju da se na terenu već godinama dešavaju zabrinjavajuće promene.
„Dimilo je nekoliko godina, a sada još više. Širi se ta površina gde nešto gori ispod zemlje. Najvažnije je samo da još nisu došli da kopaju. Još ne kopaju…“
Lalka Arsenov, meštanka sela Mazgoš
Strah meštana je da bi, u gradu koji ostaje bez institucija, prihoda i stanovništva, rudnik mogao postati jedina „razvojna šansa“, ali po cenu zdravlja, životne sredine i dugoročne održivosti. Za mnoge, to bi značilo da Dimitrovgrad od zaboravljene opštine postane – rudarska kolonija.
Uprkos svemu, ovaj grad još nije odustao. Od pada nadstrešnice u Novom Sadu, meštani Dimitrovgrada svakog vikenda stoje u 16 minuta tišine za stradale – ne samo kao pomen, već i kao tihi protest protiv sistema koji ih godinama gura na marginu.
„Ovo je naš vid pasivnog protesta protiv onoga što se dešava u državi – korupcije, partijskog zapošljavanja, odlaska mladih i nestručnih ljudi na pozicijama.“
Sergej Ivanov, meštanin Dimitrovgrada
Dimitrovgrad je danas grad bez banke, sa sve tanjim budžetom i strahom da će jedini put razvoja voditi kroz rudnik. Ipak, dok se ovde svakog vikenda ćuti 16 minuta, jasno je da ovo još uvek nije grad koji je spreman da nestane bez glasa.
