Ova kolumna predstavlja lični stav autora, koji je ujedno glavni urednik portala DABI.RS. Autorski stavovi izneti u kolumni odvojeni su od informativnog sadržaja portala, koji se uređuje u skladu sa profesionalnim novinarskim standardima, uz nastojanje da činjenice budu proverene, relevantni stavovi predstavljeni, a čitaocima omogućeno da na osnovu dostupnih informacija donesu sopstvene zaključke.
Niš je trebalo da slavi 60. Filmske susrete. Umesto toga, dobio je dva prva festivala.
Narednih dana Niš će imati dva filmska festivala. Biće filmova, glumaca, gostiju, crvenih tepiha, reflektora, muzike i aplauza. Na jednom mestu više, na drugom manje glamura. I možda će oba festivala biti uspešna.
Ali Niš neće imati Filmske susrete.
Manifestacija koja je održana 59 puta, koja je decenijama bila jedan od simbola ovog grada i koja je bila prepoznatljiva mnogo dalje od Niša, drugu godinu zaredom neće uspeti da stigne do svog jubilarnog, 60. izdanja.
Umesto jednog šezdesetog, dobili smo dva prva festivala.
I teško mi je da u tome vidim pobedu bilo koga.
Ne želim da idealizujem Filmske susrete. Ne znam kako je bilo tokom svih šest decenija njihovog postojanja, niti mogu o tome da sudim iz ličnog iskustva. Imam 46 godina, u Nišu živim od 1993, a 27 godina radim u medijima. Za taj period nagledao sam se i lepih i mnogo manje lepih stvari vezanih za festival.
Ali znam šta su Filmski susreti značili.
Bili su posebni upravo zato što je u njihovom središtu bio glumac. Juga, ona velika naša, je imala velike i poznate filmske festivale, ali je Niš imao festival glumačkih ostvarenja. Još 1971. godine na njegovu pozornicu izašli su Ričard Barton i Elizabet Tejlor, tada među najvećim filmskim zvezdama na svetu, i poklonili se publici u Niškoj tvrđavi.
Ne pominjem ih zbog nostalgije za vremenom koje nisam ni mogao da zapamtim. Pominjem ih zbog mere onoga što smo imali.
Kako je manifestacija sa takvom istorijom, posle 59 održanih izdanja, uspela da nestane baš pred šezdeseto?
Odgovor sigurno nije jednostavan.
Problemi Filmskih susreta nisu počeli juče. UFGS je prethodnih godina upozoravalo na politizaciju festivala i tvrdio da pojedini autori i ostvarenja zbog političke „nepodobnosti“ nemaju isti tretman. O tim tvrdnjama se može raspravljati, ali se ne može poreći da politika već dugo kruži oko Filmskih susreta.
Nekada i bukvalno – crvenim tepihom.
Godinama sam gledao kako zajedno sa glumcima njime prolaze gradski funkcioneri, direktori javnih preduzeća, ljudi iz političkog i javnog života, neretko sa supružnicima. Bilo je trenutaka kada sam imao utisak da je na crvenom tepihu gotovo više onih koji su došli da budu viđeni nego glumaca zbog kojih je taj tepih, valjda, i postavljen.
Godinama su do mene kao medijskog radnika dolazila i ista saznanja – da se veliki broj ulaznica distribuira zaposlenima u Gradskoj upravi, javnim ustanovama i preduzećima. Nisam brojao i kopao da bih danas mogao da kažem koliko je takvih karata bilo i zato taj broj neću ni izmišljati. Ali kada ista saznanja slušate iz godine u godinu, teško ih je potpuno zanemariti.
A onda pogledate glumce.
Sećam se godine kada je Svetlana Bojković umalo pala jer crveni tepih nije bio odmotan kako treba. Video sam to svojim očima.
Poslednjih godina glumci su do Letnje pozornice defilovali i preko renoviranog Tvrđavskog mosta, kome se upravo nedostatak adekvatne rasvete često zamerao.
Možda su to sitnice. Tepih. Reflektor. Ulaznica.
Ali ponekad sitnice najbolje pokažu odnos prema nečemu.
Zato mi je posebno zanimljivo ono što ovih dana gledamo u Nišu.
Grad se za svoj Međunarodni filmski festival priprema ozbiljno. Po gradu se mogu videti konstrukcije, tehnika, rasveta, ozvučenje i produkcija kakve se ja, možda me sećanje vara, ne sećam sa Filmskih susreta.
Dolazi i Žan-Klod van Dam.
I neka dolazi. Velika svetska filmska zvezda u Nišu jeste događaj i treba da bude događaj.
Ali dok gledam sve što se ovih dana postavlja, teško mi je da se ne zapitam: gde je sve ovo bilo dok smo imali Filmske susrete?
Zar festival koji je gotovo šest decenija nosio ime Niša nije zasluživao istu energiju? Isti trud? Istu želju da pokažemo koliko možemo?
Ne mogu da tvrdim šta je motiv svega što danas gledamo. Mogu samo da kažem kako meni izgleda. A meni ovo sve više liči i na demonstraciju snage i nadmoći – na potrebu da se pokaže ko može da napravi veći, raskošniji i moćniji festival.
Sa druge strane, UFGS svoj Niški filmski festival organizuje u znatno skromnijim uslovima, na amfiteatru na keju. Letnja pozornica im nije na raspolaganju.
Ali ne želim zbog toga ni njih da proglasim pobednicima ove priče.
Jer ovo nije utakmica.
Ne želim da biram između velikog festivala Grada i malog festivala UFGS. Ne zanima me ko ima veći ekran, jače ozvučenje, više reflektora, više novca ili poznatijeg gosta.
Voleo bih da nismo ni došli u situaciju da biramo.
Posebno zato što je politička linija između dva događaja teško neprimetna. Ne moramo ljude pojednostavljeno deliti na vlast i opoziciju. Mnogi koji se protive vlasti nisu opozicija, niti pripadaju bilo kojoj političkoj stranci. Ali dovoljno je pogledati ko se gde pojavljuje, ko kome daje podršku i kakva imena okupljaju dva festivala, pa se zapitati koliko je politika ponovo umešala prste u kulturu.
I upravo tu vidim najveću tragediju cele priče.
Ako smo godinama slušali kritike da na Filmskim susretima nema dovoljno prostora za politički „nepodobne“, kako smo kao odgovor na to stigli do dva festivala između kojih je politička granica još vidljivija?
Jesmo li kulturu oslobodili politike ili smo je samo podelili na dve političke strane?
Za mene je ovo nasilje nad kulturom.
Ne zato što umetnost ne sme da bude politička. Naravno da sme. Umetnik ima puno pravo da govori o politici, da kritikuje vlast, da je podržava, da protestuje, da ćuti ili da odbije da pripada bilo kome.
Ali upravo je u tome sloboda umetnosti.
Jedan glumac može da podržava vlast. Drugi može da bude njen najglasniji kritičar. Treći može da ne podnosi ni vlast ni opoziciju.
I sva trojica moraju imati mesta na istom crvenom tepihu.
Bez pitanja za koga glasaju.
Kultura ne bi smela da poznaje rasu, veru ili nacionalnost kao kriterijum pripadnosti. Zašto bi onda poznavala partijsku knjižicu, političko opredeljenje ili odnos prema vlasti?
Zar baš sve u ovoj zemlji i ovom gradu mora da bude obojeno političkim bojama?
Gde su u svemu tome glumci?
Gde je film?
Gde je publika?
I gde je Niš?
Možda će narednih dana oba festivala biti uspešna. Iskreno se nadam da hoće. Voleo bih da projekcije budu pune, da publika gleda dobre filmove, da Niš ugosti velike glumce i da Žan-Klod van Dam iz našeg grada ponese lepe uspomene.
Ne navijam za neuspeh nijednog festivala.
Ali neću moći da zaboravim ono čega nema.
Niš je trebalo da slavi 60. Filmske susrete.
Umesto toga dobio je dva prva festivala.
Možda je najveća ironija u samom imenu manifestacije koju smo izgubili, ili možda još nismo?
Filmski susreti.
Susreti – jer ljudi dolaze da se sretnu.
Glumci sa glumcima. Filmovi sa publikom. Različite generacije. Različiti pogledi. Različita mišljenja.
Nisu morali isto da misle da bi stajali na istoj pozornici.
Danas imamo dve pozornice.
Na jednoj jedne, na drugoj druge.
I zato, kada se narednih dana pogase reflektori oba festivala, kada se sklone konstrukcije, smotaju tepisi i završe poslednje projekcije, voleo bih da u Nišu ostane makar jedno pitanje:
Kako smo od Filmskih susreta stigli do filmskog razlaza?
Jer festival koji je preživeo gotovo šest decenija nije smeo tek tako da nestane u jednom društvenom i političkom trenutku – i nadam se da nije.
Niš je 59 puta imao Filmske susrete.
Šezdesete još čeka!
Dejan Marković, građanin grada Filmskih susreta
