Na današnji dan, 8. februara 1984. godine, Sarajevo je postalo mesto na kojem je svet, makar na trenutak, disao istim ritmom. Paljenjem olimpijskog plamena na stadionu Koševo otvorene su XIV Zimske olimpijske igre, a jedan grad sa Balkana pokazao je da olimpijski duh nije u veličini, bogatstvu ili moći, već u ljudima, emociji i zajedništvu. Četiri decenije kasnije, dok su u toku Zimske olimpijske igre u Milanu i Kortini, sećanje na Sarajevo ’84 ne stoji samo kao uspomena, već kao merilo za buduće generacije.
Te večeri, pred oko 60.000 ljudi na tribinama i gotovo dve milijarde gledalaca širom sveta, Sarajevu je pošlo za rukom nešto što je danas teško ponoviti – da se predstavi kao grad otvoren za sve, grad u kojem sport briše razlike, a osmeh postaje univerzalni jezik. Nisu to bile samo Zimske olimpijske igre. Bio je to susret sveta sa jednim gradom koji je verovao u ideju olimpizma.
Tadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Huan Antonio Samaran ocenio je kasnije da su Igre u Sarajevu bile najbolje organizovane Zimske olimpijske igre do tada. Na ceremoniji zatvaranja, 19. februara 1984. godine, izgovorio je rečenicu koja je ostala upamćena kao emotivni pečat jedne epohe:
„Doviđenja, drago Sarajevo.“
Huan Antonio Samaran, tadašnji predsednik MOK-a
Bile su to i prve Zimske olimpijske igre tokom njegovog predsedničkog mandata, ali i prve Igre održane u jednoj socijalističkoj zemlji. Sarajevo je tada, bez patetike i bez kalkulacija, postalo simbol otvorenog sveta.
Grad koji je rastao zajedno sa snom
Kada je Međunarodni olimpijski komitet 1978. godine, u konkurenciji japanskog Sapora i švedskog Geteborga, dodelio organizaciju Sarajevu, malo ko je mogao da pretpostavi razmere promene koje će uslediti. Grad je narednih godina postao jedno veliko gradilište, ali i prostor za veru da je veliki san dostižan.
Izgrađena su nova naselja za sportiste i novinare – Dobrinja i Mojmilo. Podignut je sportski kompleks Zetra sa olimpijskom dvoranom i stadionom za brzo klizanje, dograđena Skenderija, rekonstruisan stadion Koševo, dok je hotel Holiday Inn na Marijin Dvoru postao simbol modernog Sarajeva.
Na planinama oko grada – Bjelašnici, Jahorini, Igmanu i Trebeviću – nastajali su objekti bez kojih Igre ne bi bile moguće: skakaonice, alpske staze, bob i sankaške staze, biatlonski i nordijski centri. Skakaonice na Igmanu, čija je izgradnja započela 1. jula 1980. godine, završene su krajem 1982, kao jasan znak da je Sarajevo spremno.
Igre koje su nadmašile sport
Zimske olimpijske igre u Sarajevu okupile su 49 zemalja, donoseći 39 takmičenja u okviru šest sportova i deset disciplina. Nastupilo je 1.272 sportista, među kojima i 274 žene. Grad su preplavili novinari – čak 7.393 predstavnika svetskih medija, što je tada bio apsolutni rekord za jedne ZOI.
Sarajevo su posećivale i brojne poznate ličnosti, među kojima i holivudski glumac Kirk Daglas. Ali najveće zvezde ipak su bili sportisti i građani, koji su zajedno živeli olimpijske dane.
Olimpijski plamen zapalila je klizačica Sanda Dubravčić, simbolično povezujući sportsku eleganciju i emociju trenutka.
„Ne može se prepričati osećaj koji sam imala kada mi je ukazana čast da upalim olimpijski plamen“, rekla je kasnije Dubravčić.
Jure Franko, klizači i trenuci za večnost
Sportski vrhunac Igara za domaću publiku bio je nastup slovenačkog alpskog skijaša Jureka Franka, koji je osvajanjem srebrne medalje u veleslalomu doneo prvu medalju Jugoslaviji na Zimskim olimpijskim igrama. Transparent „Volimo Jureka više od bureka“ postao je simbol spontanosti i radosti jednog grada.
Umetničko klizanje donelo je slike koje su obišle svet. Britanski par Džejn Torvil i Kristofer Din očarao je publiku i osvojio zlato, dok je Katarini Vit sarajevska olimpijada otvorila vrata ka statusu jedne od najvećih sportskih ikona 20. veka.
Vučko, Tina i Milo – maskote ZOI
U Sarajevu je tih dana sve bilo u znaku pahuljica i Vučka. Danas u Italiji maskote su Tina i Milo. U tom olimpijskom luku koji se proteže od Sarajeva do Milana i Kortine, posebno mesto imaju simpatične maskote – mali simboli velikih ideja. U Sarajevu ’84 to je bio Vučko, nasmejani vuk koji je svetu poslao poruku da su Zimske olimpijske igre više od takmičenja – da su prijateljstvo, toplina i dobrodošlica. U vremenu podela, Vučko je bio osmeh jednog grada i simbol olimpizma koji se pamti i danas.
Na XXV Zimskim olimpijskim igrama u Milanu i Kortini tu ulogu imaju Tina i Milo. Dva hermelina, nastala iz ideja najmlađih, predstavljaju savremeni olimpijski duh – otvoren, inkluzivan i okrenut budućnosti. Tina, kao olimpijska maskota, simbolizuje snove i radoznalost, dok Milo, paraolimpijska maskota, nosi snažnu poruku da prepreke ne postoje onda kada postoji volja.
Razlika između Vučka i Tine i Mila nije samo u dizajnu ili epohi. Ona je u vremenu koje se promenilo. Dok je Sarajevo ’84 imalo jednog vuka kao simbol zajedništva jednog grada i jedne ideje, Milano i Kortina imaju dvoje likova koji govore o različitostima i jednakim šansama u svetu koji je postao složeniji. Ipak, suština je ista – olimpizam ostaje priča o ljudima, emociji i veri da sport može povezati ono što politika i granice razdvajaju.
Milano i Kortina danas – drugačije Igre, isti san
Danas, dok se olimpijski plamen nalazi u Italiji, na XXV Zimskim olimpijskim igrama u Milanu i Kortini, svet gleda potpuno drugačiji olimpijski spektakl. Igre su veće, tehnološki naprednije i rasprostranjene na više gradova i regiona. Maskote Tina i Milo nose poruke savremenog olimpizma – inkluzije, različitosti i novih generacija.
Za razliku od Sarajeva ’84, koje je živelo Igre kao jedinstven grad, Milano i Kortina se rasipaju na čitav region. Manje je romantike, više logistike. Manje improvizacije, više protokola. Ali suština ostaje ista – sport kao univerzalni jezik.
Predstavnici Srbije danas – mali tim, veliki san
U tom savremenom olimpijskom pejzažu, boje Srbije brane Anja Ilić, Miloš Milosavljević i Aleksa Tomović. Njih troje, u disciplinama skijaškog trčanja i alpskog skijanja, predstavljaju zemlju koja nema dugu tradiciju u zimskim sportovima, ali ima kontinuitet olimpijskog sna.
Za razliku od Sarajeva ’84, gde su sportisti sa ovih prostora nastupali pred domaćom publikom i pod jednom zastavom, današnji predstavnici Srbije nastupaju daleko od kuće, u tišini staza i uz skromne resurse. Njihovo učešće ne meri se medaljama, već istrajnošću i činjenicom da olimpijski duh i dalje živi.
Posebnu simboliku ima i to što je Anji Ilić i Milošu Milosavljeviću pripala čast da nose zastavu Srbije na ceremoniji otvaranja – trenutak koji povezuje današnje Igre sa onima iz Sarajeva, gde je svaki sportista bio deo iste priče.
Sarajevo kao mera olimpijskog duha
Dok se danas prate rezultati iz Milana i Kortine, Sarajevo ’84 ostaje referenca. Ne po broju medalja, već po emociji. Ne po veličini objekata, već po veličini trenutka. Od Vučka do Tine i Mila, od Koševa do savremenih arena, olimpijske igre su se menjale. Ali ono što je Sarajevo pokazalo – da jedan grad može biti domaćin sveta sa osmehom – ostalo je ideal kojem se i danas teži.
Na današnji dan, 8. februara, ne slavi se samo prošlost. Slavi se ideja da olimpijski duh, jednom zapaljen u Sarajevu, i dalje gori – tiho, ali postojano.
U nastavku možete pogledati dokumentarni film o Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu 1984.
